Илија је тужан. Седам дана није видео свог деку Љуљуа. Седи у соби и забринуто броји на прстићима.
-1, 2, 3, 4, 5, 6, 7…то је пунооо!
Грли мекану хоботницу, и узима један велики, дубоки уздах. Сунце намигује кроз прозор и шаље му зрак који га милије по коси. Илија је и даље тужан.
-Није био јуче, ни дан пре, ни дан онај тамо, неће ме посетити ни сутра. Полицијски час. Одрасли кажу да неки вирус влада. Чудно се зове, на К . Ништа не разумем. Шта то значи? -мисли Илија.
Изгледа да се Илији чини да одрсли накада користе речи које он не разуме. Толико озбиљних, тешких речи да би се објаснила једноставна ствар. Та ствар је ова – Он зна да дека жели и воли да дође, а не може. Зашто?
Сада грли своју мекану хоботницу још јаче.
Мама полако улази у собу и види Илију у чврстом загрљају мекане хоботнице. Села је поред њега и нежно загрлила и Илију и хоботницу.
-Зашто дека не може да дође? Тужно пита Илија.
-Рекла сам ти, знаш…- мама реченицу није ни завршила, а Илија је нестрпљиво прекида.
-Знам, знам, а није ми ништа јасно! – рече помало љутито.
-У реду, ја знам шта ти је сигурно јасно. – рече мама.
-Шта?-упита Илија.
-Па, то да те дека пуно воли и да смишља нове приче за тебе.
Илијино зелено-браон око се насмешило.
-И ја волим њега, више, више да се никада не избрише! -рече Илија гласно.
Сунце које је намигивало кроз прозор, посла још један зрак да помази маму по коси. И знате шта децо, тада мами на памет паде једна идеја.
-Видиш моју руку, замисли да у њој држим један великииии пуфнасти маслачак. Како, беше зовеш семе маслачка које лети?
-Маца, маслачак. – насмеја се Илија.
-Замисли сада да свака маца маслачак носи по једну поруку деки. -рече мама.
-Маца маслачак је поштар- рече усхићено Илија.
-Даааа, зваћемо га Поштар маслачак. Хајде брзо да напишемо поруке које желимо да нам Поштар маслачак понесе.
Илија и мама су седели на поду и мама је разниобојним фломастерима писала поруке. Биле су то поруке љубави и детиње жеље да Илија свога деку загрли, да му седне у крило и да га дека закопча у своју кошуљу. Мама је заборавила на ручак, на бриге, само је писала. Када су завршили, јако озбиљно, а опет, ко бајаги, заједно су држали велики бели пуфнасти маслачак рукама. Потом су на 1, 2, 3 дунули јако у њега. Брзо су отворили прозор и Маце Поштари су се разлетели.
Илија је срећан махао, малим поштарима. Сунце се смејало и намигнуло другим оком. Одједном Илија забринуто упита:
-Мамааа, а како ће Маце поштари знати где дека живи?
Мама са осмехом одговори:

• Сунце и ветар ће их водити, не брини.
  У том тренутку је зазвонио телефон. Мама се јавила, а потом позвала Илију, који је још увек гледао кроз прозор осмехнутих очију. Дека се јавио са припремљеном новом причом и рекао нешто важно Илији.
  -Право чудооо…замисли… неке маце, маслачци у ово доба године, играле су ми пред очима. Једна ме заголицала, ушла ми у нос када сам удахнуо. Пре него што ти испричам причу, хоћу да знаш: да те волим, да једва чекам да ми седнеш у крило и да те закопчам у моју кошуљу.
• Де….деко…деко то сам био Ја…то су поштари маслачци…знаш ја сам их послао!!!-Илија ће узбуђено.
  -То сам ЈААА….волим те….
  -Чекај, чекај стани, и ја волим тебе, али ми ништа ми није јасно. Изгледа да би ти мени сада требало да испричаш причу!- рече дека.
  -Какав је то Поштар маслачак?
  Илија устрептао од среће поче говорити……
  Миљана Пријић, стручни сарадник-психолог